Osnovna škola Bijelo Brdo

    Dragi naši osmaci, učiteljice I učitelji, mame, tate, bake,deke!

Svi vi koji ste ovde s nama, nažalost s maskama pa makar I džepu.

Tako kažu treba da bude, a mi u školi moramo da slušamo jer su takva pravila, a pravila su pravila pa makar nas udavila, kako kaže naš razredni filozof, Petar Bundalo.

Okupili smo se ovde da ispratimo osmi razred iz naše škole nakon jedne sasvim neobične I tihe godine. Nismo se susretali po hodnicima. Mi smo bili gore na spratu na samom kraju hodnika u geografiji I istoriji, a oni u prizemlju u biologiji I kemiji pa smo se lepo sretali na doručku u pola jedanaest na šnicli I makaronama I to uglavnom okrenuti leđima pa se nismo, nažalost, baš dobro upoznali. No, znamo se mi iz sela I malo iz dramske, gde smo se uglavnom gledali jer nam nije dozvoljeno da se družimo zbog Korone. No, baš zbog toga su nam, tajnoviti i zanimljivi pa ih želimo otkriti.

Nama je ostala još jedna cela školska godina da se, nadamo se, istrčimo ovim našim lepim I velikim hodnicima, posvađamo I pomirimo desetak puta, barem dva puta pristojno zaljubimo I odljubimo, naučimo puno toga I još više zaboravimo, jer, eto, takvi smo mi đaci, sazdani od onoga od čega su sva deca stvorena: prašine, paučine, lepih želja, strahova, znanja I neznanja, suza I smeha. Nismo svi mi isti, a I ne možemo I ne trebamo biti

Hodimo tako I brodimo školskim danima,  spremni I nespremni, ali uvek srećni I nasmejani, često skrivajući ono što zaista mislimo, plašeći se vlastitog neznanja.

Ipak smo mi još mladi I nemamo pojma šta se dešava u belome svetu, čujemo priče roditelja I učitelja, I nije nam svejedno.

Mnogo toga se oko nas događa I lomi, a mi smo ipak deca koja treba da uče, ali I da se igraju u nekom svom svetu koji stariji često ne razumeju.

Možda smo ponekad jako sebični, ali to je tako kad si mlad. Verovatno ste I vi bili, barem malo slični nama.

Evo, vreme prolazi I ako je nešto sigurno, onda je to činjenica  da znamo I konačno osećamo da osnovna škola završava osmim razredom i tu nam nema pomoći.

Mora se jednom stati, osvrnuti za sobom, setiti se kratko vremena koje je prohujalo, pustiti po neku suzu pa sa osmehom na licu krenuti polako nekim novim ulicama.

Kako su doživeli svojih osam školskih godinama reći će nam stari osnovnoškolski vuk, Marko Ćulibrk.

Мојих 8. школских година  

    Ових осам година прошло је некако пребрзо. Као да сам трепнуо и магично прешао из 1. у 8. разред, али опет, када погледам уназад, толико је успона и падова иза мене. 

    Биле су ово добре уводне лекције за испит који се зове „средња школа“, а касније и за цео живот. Забавио сам се и научио понашати као млад човек. Десет ученика који су, волели се или не, провели осам година седећи заједно у истим разредима. Сваки тренутак проведен у основној школи носио је нешто посебно. Није баш да волим испите, али најбољи је осећај неизвесности пред усмено или писмено испитивање, поготово ако знаш да се за исто ниси баш најбоље припремио, па са другарима прогнозираш последице. Драго ми је видети да се сви, иако смо смо имали и добрих и лоших момената, полако развијамо у праве људе. Било је ту честих свађа и несугласица у којима су понекад морали интервенисати и учитељи. Не смем заборавити споменути учитеље јер је са сваким било начина и времена за шалу и забаву. Мислим да бисмо сви требали врло добро памтити основну школу јер је то доба у којем смо могли бити најопуштенији. Колико год мислио да ми је драго што напуштам „Основну школу Бијело Брдо“, биће ми жао опростити се од толиких људи који су ме научили многим стварима и помогли ми да кренем даље. Али, да се не жалим више, морамн то гледати и са позитивне стране. Чекају ме нови изазови, мноштво нових људи које ћу упознати, нови другари и ,надам се, нови успеси. Надам се да ћу остати у контакту са другарима из „основне“, а са некима чак и делити исте учионице. Волео бих кад бих у сећањима учитеља остао као један узоран ученик са врло добро развијеним смислом за хумор. Мислим да је мој разред заиста за пример и да ће се о нама причати у надолазећим годинама. Били смо један од сложнијих и послушнијих разреда у школи и поштивали професоре једнако, као и они нас. Кад сам тек кренуо у школу, нисам веровао да ће ми на крају бити тако тешко растати се од неких људи које сам тада тек упознао.  

    На крају би било заиста лепо када бисмо ипак, унаточ вирусу, отишли на завршну екскурзију, тзв. матуралац и мислим да је то најлепши начин за растанак и верујем да бисмо се врло добро забавили, као и до сада. J 

Марко Ћулибрк 

8. разред 

   I naši osmaci su nekada bili mali, ali su vremenom puno jeli pa su poprilično  narasli.

U kratkoj prezentaciji koju je pripremila razrednica osmog razreda, Branka Viljanac, videćemo kako je sve to izgledalo.

Da sad ne bismo samo plakali, moramo se malo i razveseliti. Veselo zamišljenu pesmu o tome kako osmaci rešavaju problem reći će nam naš Petarić, Petar Bundalo.

Од ког бежи Оливера?

Зашто бежи Оливера?

Мора да је тера кера.

За њом трчи страшно знојан

Задихан и бесан Бојан.

Станте одмах сунце жарко

Достиже их брижни Марко.

Сакрила се иза пања

Па се смије слатко Ања.

На то мудро као лија

Дрекне на њих све Софија.

Трчте брзо нема збора

И зовите Далибора!

Треба за то имат дара

Нек га брзо нађе Лара!

Фрка ко за њих створена

Трче Лара и Лорена.

Шта је било Леа пита?

Нека бесна кера скита.

Хватај цуку нек се смири,

Иза грма Давид вири.

Играмо се није фрка

Нема смисла ова стрка.

Сви смо скупа дуго били

Никада се нисмо крили

Сад је дошло ново време

Над главом нам ново бреме.

Само храбро, имај вере

Не могу нам ништа кере.

   A sada tradicija. Ruže i stihovi i reflektori upereni u naše osmake.  Uzbuđenje. Ko se kako u stihove skrio?

Ove će godine svaki od njih biti jedan Balaševićev stih.

Džaba vam novci moji sinovci,

Džaba vam bilo dobre volje.

Iz rukava vuci pravog keca

Nasmejanog Dalibora Zeca

Hej, pusti kose pune polena!

Ajde, baš u inat baba-rogama!

Uvek neko lepo sanja

Najlepše Bojanić Anja

O narodnjaci,

sve vam je u šaci al zašto da se baci?

Puštati pesme uvek bio voljan

Opušten i smiren Đurđević Bojan

Jedan život, miran, tih.

Nekad bacim kartu il napišem stih.

Pozdrav iz duše na hodniku škole

Bošnjaka Davida svi učitelji vole

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,

Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama

Nije baš uvek svetlo i jarko

Zna dobro naš Ćulibrk Marko

U razdeljak te ljubim,

svim žarom srca svog,

jer hoću da poludim

zbog razdeljka ti tvog.

Smeška se i u pod gleda

Đuranović Lea bleda kao kreda

Ma daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi

Kaže lepo pesma stara

Pokreni se Đurčanski Lara

Za sve je kriv Toma Sojer,

takve knjige ne bi smele da postoje.

Za šutnut loptu sa sekom stvorena

Ista ko Lara, Đurčanski Lorena

Drugi bi sve

imalo smisao,

ne bih svakoj pesme pisao

Znaće neko jednog dana

Svetom hodi nasmejana

Tomašević Olivera

Al kad se spusti moja dragana

Ko ruska balerina lagana

Lako, lepo, mudro, iza ugla

Nam dolija Bojanić Sofija

Petar: E, ovaj stih sam upravo izuo iz čarape i jednostavno moram da ga kažem!

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane... Sat, sa zlatnim lancem... I salaše..

Sada kombajn srećan, znojan

Znalački vozi Đurđević Bojan

A nad Bijelim Brdom vetar konje propinje

Završni je stih

Nagodinu ovde više neće biti njih

Osmaci generacija 2013- 2021.

Pošto su ovi naši dragi osmaci imali dve učiteljice, Ivanu Nikšić- Seferović i Dejanu Ivanković, dve razrednice, Milenu Bošković i Branku Viljanac, red je valda i da imaju dva đaka generacije. Ove su godine kao i pre četiri, učitelji bili neodlučni i nisu se mogli odlučiti za samo jedno od njih. Olivera Tomašević ima sve petice, Marko Ćulibrk uz petice samo jednu četvorku, ali i puno dramskih uloga. Moramo priznati da lepo stoje jedno uz drugo i da su oboje osvetlali obraz naše škole. Molim jedan veliki aplauz za naše učenike generacije!

Sada je red da i naši osmaci kažu nešto o našim učiteljima koji su ih vodili dugih osam godina, kroz uspone i padove, kako vole sami da kažu. Hajde da ih čujemo!

Киселине и алкохоле смо учили

Ал масени део нисмо докучили

„Изнеђу осталог“ узречица била

То је наша наставница Љиља.

Падеже и глаголе смо учили

И због њих се пуно мучили

Због вашег предмета мориле нас велике бриге

А сада нажалост стижу још веће књиге. Тихана Марас

Питагорину теорему без вас не би знали

Јер уз вашу помоћ с учењем нисмо стали

Заборавит вас нећемо знајте

Али даље, наставнице Радмила, сами рачунајте.

Он је увек био босс

А Бојан га радо вуче за нос

Рекао је да увек дођемо до финиша

То је наш професор Синиша.

Даљце увек оговарали

А ми вас већином нисмо замарали

Једва дошли до краја

Памтићемо вас до бескраја. Бранка Виљанац

Професор Сеферовић модеран је био

Лјубав за карту никад није крио

Рељеф, земље па чак и воде

Својим ласером увек убоде.

Практичне радове увек смо вољели

А 7. разред због њега нисмо пребољели

Шале је сада доста,

Уз професора Зорана ова генерација електричарска поста.

Наставница Мирјана осмосмерке нам давала

Наше проблеме увек решавала.

С вама смо се увек зезали,

И глаголе с успехом спрезали.

Расправе никад доста,

Ал професор Саша без нас оста.

Наставница Јелена Пежова вози,

А ми на њеном сату боже помози.

Професору Микију кроз прозор махали смо радо

Ми смо његово браварско стадо.

I tako dođe kraj i ovoj priredbi, sada valjda počinje ludovanje pa onda jedan novi početak na nekom drugom mjestu. Ovde se uvek možete vratiti da nas barem na početku malo obiđete. Hvala vam na pažnji.

Водитељица програма: Сања Нешић

Стихове читали: Петар Бундало и Оливера Рупар за ученике, Оливера Томашевић и Бојан Ђурђевић за учитеље.